Prica zbog tisine - pisanje zbog beline
PRICA ZBOG TISINE – PISANJE ZBOG BELINE
Bezbroj puta sam se nasla u situaciji tisine. Ne govorim o onoj lepo tisini gde rec nije ni potrebna, nego o onoj neprijatnoj tisini koja steze, gusi...nervozno pocnem da se naslanjam na jednu, pa na drugu nogu, naprasno imam potrebu da namestam kosu, diram usi, nos i razmisljam sta da kazem, o cemu da pocnem razgovor, ma bilo sta samo da prestane...bilo bi idealno da se nesto neocekivano desi, mozda da zazvoni telefon, ili neko padne ispred nas...bilo sta, samo da tisina prodje. Najcesce u tim neprijatnim tisinama, pocinje prica zbog price, bez neke svrhe, bez ozbiljnosti, bez slusanja, samo da se tisina prekrije. Iako osetim olaksanje u toj prici o lepom vremenu , ili necem slicnom, dosadnom i nesvrsishodnom, tisina i dalje ostaje. Sad mi vise nije neprijatno samo zbog tisine, vec i zbog besmislene price... Slicno se osecam i pred belinom papira.Kad sanjam snove
KAD SANJAM SNOVE
Toliko puta sanjani, jos vise puta zeljeni i skoro isto toliko puta ostvareni. Ostao je mali broj onih koji se jos uvek sanjaju, prizeljkuju, ocekuju. Hocu da ih zadrzim. Hocu da ih sacuvam kao snove, kao zelje, u masti. Cuvam ih od ostvarenja. Uvek srecna dok sanjam, zauvek nesrecna kad dosanjam. Najveci porazi su moji dosanjani snovi. U stvarnosti dosanjani, bili su i lepsi nego sanjani, ali poraz nije u lepoti, nego u ostvarenju, kraju, gubitku, nestanku. Dosanjani, ostvareni, oni nestaju da vise nikad ne budu sanjani, zeljeni. Imam san, da sanjam snove, da zivim stvarnost i da se te dve dimenzije mog sveta dodiruju onoliko koliko je meni potrebno da bih bila srecna.
Psi lutalice
PSI LUTALICE
Neko je, ne znam tacno ko, ali za pricu nije toliko ni bitno, predlozio da se svi psi lutalice u jednom gradu spale. Kakva se samo buka napravila oko toga. Naravno najvecu galamu su digli oni koji su najodgovorniji – drustvo za zastitu zivotinja. E, sad pitam ja njih, cini mi se vise retoricki, al` ko zna mozda mi se jednog dana i odgovori – zasto? Ne, ne pitam zasto se bune protiv tog predloga, pitam ih zasto oni, ciji je to posao, ne nadju resenje. Zasto ih nigde nema dok neko drugi ne pokrene tu pricu. Na pitanje sta ustvari oni rade, uglavnom daju opste odgovore, da ne kazem, nista ne kazu. I ovaj put, kao i mnogo puta i u mnogim situacijama, po pitanju mnogih problema, pokazalo se da je mnogo lakse kritikovati necije resenje nego dati svoje.
Cemu sve to
CEMU SVE TO
Mnogi su me pitali cemu sve to...vecina je mislila, i verujem jos uvek misli da se na studijama filozofije razmislja, raspravlja o tome..cemu sve to...kao da je to jedino pitanje filzofije i kao da mi nismo imali pametnija posla nego da pitamo cemu sve to... nego nije to bitno. Bitno je da se ja nikad nisam pitala cemu sve to...nisam se pitala sve do momenata kad sam zavrsila. Ne znam kako da vam objasnim, ni da li cete razumeti, ali sad kad me niko vise ne pita, nego govore, lepo, zavrsila si...meni ne ostaje nijedno pametnije pitanje osim - cemu sve to.
Sloboda nema granica
SLOBODA NEMA GRANICA
Secam se ogromnih plakata pre par godina...lepo plavo nebo, belicasti konjic koji se vijori kao vetar... i paf...jedna od najglupljih recenica svih vremena – sloboda nema granica. Pomislih, kad je vec doticna kompanija iz susednog nam inozemstva ulozila novac u dizajnera, na plakat, lepak, radnike-montere..., mogli su i koji dinar, da ne kazem kunu, dati nekom sa malo mozga da im kaze i sta da napisu na tu lepotu od pozadine.
Uporno pokusavam da zamislim neku slobodu koja nema granicu...krenem od nesvesnog, prirodnog, pa se setim vode koja granice nema – ne znam zasto, al` mi o`ma neki cunami pred ocima proleti...pa idem tako dalje, do svesnog, coveka...opet ne znam zasto, al` mi o`ma moj komsija kroz glavu proleti. Da se razumemo, nije da ja ne volem svog komsiju, i dajem mu svu slobodu ovog sveta – do moje ograde...
Kuvati glavom-pisati srcem
KUVATI GLAVOM – PISATI SRCEM
Svaki dan nesto kuvaju. Jedan dan je to nesto egzoticno, drugi dan je to nesto srpsko, treci nesto slatko i tako redom, iz dana u dan mi preporucuju razne recepte za dorucak, rucak, veceru, uzinu...Najvaznije je kazu, bez obzira sta kuvate, kuvati srcem. Ljubav kojom zacinite svako jelo daje onaj poseban ukus, a sto je najvaznije, nista ne kosta. I tako svaki dan, kazem sebi kako cu sutra skuvati rucak srcem i ljubavlju. I evo kako to izgleda: stavim kecelju sa osmehom, radosno uzmem kutlacu u ruke i eto me. Najvazniji zacin je tu, i stvarno nije me nista kostalo. Medjutim vec kod svakog sledeceg sastojka nailazim na problem. Kosta me ljudi! Ako danas napravim piletinu u sosu od pecuraka i belog vina i salatu od paradajza, feta sira i maslina, pa sve to jos sa maslinovim uljem – kao da bude zdravo, nece mi ostati nista drugo nego da narednih dana lizem serpe koje sam koristila za spremanje tog rucka.
Neka se ne naljute kuvari, voditelji, kuvari-voditelji, voditelji-kuvari, ali pisem srcem( i to me stvarno nista ne kosta) ali mislim sa bi oni trebali ubuduce da kuvaju glavom, jer bi onda ta jela kuvali i neki drugi osim njih.