BOZIJE ZAPOVESTI I HRISCANSKE VRLINE
BOZIJE ZAPOVESTI I HRISCANSKE VRLINE
Iskreno da kazem, da mi je mnogo 10, mnogo je! Nisam bas preterano religiozna. Ustvari, da bar u ovom tekstu ispostujem devetu, pa da ne lazem, nisam religiozna uopste. E, sad da ne bih bila pogresno shvacena, moram to malo da pojasnim. Naime, kod mene su vera u boga i religioznost totalno razdvojene. Jednostavno ne osecam potrebu za bilo kakvom vrstom posredovanja izmedju mene i boga. Nije mi potreban odlazak u crkvu, niti citanje Svetog pisma, da bih bila bliska sa bogom. Tu blizinu ja mogu da osetim i setajuci se prirodom i u tisini svoje sobe...
No, bez obzira na sve to, u poslednje vreme, nekako mi se cini da sve to sto mi se cinilo apsolutno nepotrebno, dobija na smislu. Pre svega tih famoznih 10 zapovesti kao i onih 7 vrlina.
Ne mogu da kazem, da mi se nikad soba nije vrtela i da me nikad stomak nije boleo posle slava i praznika, i ne mogu da kazem da je ta peta vrlina ona koje treba svako slepo da se drzi, ali ovih dana, slusajuci vesti i citajuci novine, pomislih kako bismo svi mogli malo vise paznje da posvetimo onoj zapovesti koja se nalazi pod rednim brojem 6 – tako bi bilo vise srece, mira, spokoja i sto je najvaznije, vise zivota.
Amor gilipter
AMOR GILIPTER
Da, jedan najobičniji gilipter...uvek sam ga crtala lepo i lepršavo, uvak sam o njemu pričala tiho i nežno...Sećam ga se iz priča, sećam ga se iz snova kao takvog...
Videla sam ga jednom, išao je ka meni, na svetlucavom vetru, onako lako i veselo, baš kako sam želela, baš kako sam sanjala... Iskrice vetra zapljuskivale su mi pogled, ali videla sam da mi nesto donosi...nisam znala šta... ali to je amor, onaj amor kojeg sam toliko čekala, o kojem sam toliko maštala, kojeg sam zamišljala kako mi dolazi...I kao da je znao...ma, mora da je znao da sam ga bas tako dočekivala u svojim željama. Da, znao je, stao je bas na onom mestu, na kojem je uvek stajao...Znam, ostaće tu još jedan tren, i nestaće...nestaće u onoj tankoj liniji između sna i jave, na razmeđi dana i noći. Tu odlaze svi moji snovi, neki odlaze da bi se vratili, neki odlaze i nestaju u sopstvenom ništavilu. On se uvek vraćao... Ovaj put je bilo drugačije...nije otišao...i dalje stoji i gleda u mene. U jednoj iskrici sam nazrela luk i strelu uperenu u mene...ma ne, pa to je amor, onaj svetlucavi dašak vetra...sigurno sam uobrazila...pa zašto bi dođavola on upirao strelu u mene!
Ne znam zašto, nikad mi nije rekao, ali odapeo je strelu, pogodio pravo u srce i više se nije vratio. Od tad ga ne crtam, ne pričam o njemu...više mi ne dolazi u snove, više ga ne želim...strelu još uvek nosim u sebi...