Ponedeljak, Mart 31, 2008
Amor gilipter
AMOR GILIPTER
Da, jedan najobičniji gilipter...uvek sam ga crtala lepo i lepršavo, uvak sam o njemu pričala tiho i nežno...Sećam ga se iz priča, sećam ga se iz snova kao takvog...
Videla sam ga jednom, išao je ka meni, na svetlucavom vetru, onako lako i veselo, baš kako sam želela, baš kako sam sanjala... Iskrice vetra zapljuskivale su mi pogled, ali videla sam da mi nesto donosi...nisam znala šta... ali to je amor, onaj amor kojeg sam toliko čekala, o kojem sam toliko maštala, kojeg sam zamišljala kako mi dolazi...I kao da je znao...ma, mora da je znao da sam ga bas tako dočekivala u svojim željama. Da, znao je, stao je bas na onom mestu, na kojem je uvek stajao...Znam, ostaće tu još jedan tren, i nestaće...nestaće u onoj tankoj liniji između sna i jave, na razmeđi dana i noći. Tu odlaze svi moji snovi, neki odlaze da bi se vratili, neki odlaze i nestaju u sopstvenom ništavilu. On se uvek vraćao... Ovaj put je bilo drugačije...nije otišao...i dalje stoji i gleda u mene. U jednoj iskrici sam nazrela luk i strelu uperenu u mene...ma ne, pa to je amor, onaj svetlucavi dašak vetra...sigurno sam uobrazila...pa zašto bi dođavola on upirao strelu u mene!
Ne znam zašto, nikad mi nije rekao, ali odapeo je strelu, pogodio pravo u srce i više se nije vratio. Od tad ga ne crtam, ne pričam o njemu...više mi ne dolazi u snove, više ga ne želim...strelu još uvek nosim u sebi...