BOZIJE ZAPOVESTI I HRISCANSKE VRLINE
BOZIJE ZAPOVESTI I HRISCANSKE VRLINE
Iskreno da kazem, da mi je mnogo 10, mnogo je! Nisam bas preterano religiozna. Ustvari, da bar u ovom tekstu ispostujem devetu, pa da ne lazem, nisam religiozna uopste. E, sad da ne bih bila pogresno shvacena, moram to malo da pojasnim. Naime, kod mene su vera u boga i religioznost totalno razdvojene. Jednostavno ne osecam potrebu za bilo kakvom vrstom posredovanja izmedju mene i boga. Nije mi potreban odlazak u crkvu, niti citanje Svetog pisma, da bih bila bliska sa bogom. Tu blizinu ja mogu da osetim i setajuci se prirodom i u tisini svoje sobe...
No, bez obzira na sve to, u poslednje vreme, nekako mi se cini da sve to sto mi se cinilo apsolutno nepotrebno, dobija na smislu. Pre svega tih famoznih 10 zapovesti kao i onih 7 vrlina.
Ne mogu da kazem, da mi se nikad soba nije vrtela i da me nikad stomak nije boleo posle slava i praznika, i ne mogu da kazem da je ta peta vrlina ona koje treba svako slepo da se drzi, ali ovih dana, slusajuci vesti i citajuci novine, pomislih kako bismo svi mogli malo vise paznje da posvetimo onoj zapovesti koja se nalazi pod rednim brojem 6 – tako bi bilo vise srece, mira, spokoja i sto je najvaznije, vise zivota.
Amor gilipter
AMOR GILIPTER
Da, jedan najobičniji gilipter...uvek sam ga crtala lepo i lepršavo, uvak sam o njemu pričala tiho i nežno...Sećam ga se iz priča, sećam ga se iz snova kao takvog...
Videla sam ga jednom, išao je ka meni, na svetlucavom vetru, onako lako i veselo, baš kako sam želela, baš kako sam sanjala... Iskrice vetra zapljuskivale su mi pogled, ali videla sam da mi nesto donosi...nisam znala šta... ali to je amor, onaj amor kojeg sam toliko čekala, o kojem sam toliko maštala, kojeg sam zamišljala kako mi dolazi...I kao da je znao...ma, mora da je znao da sam ga bas tako dočekivala u svojim željama. Da, znao je, stao je bas na onom mestu, na kojem je uvek stajao...Znam, ostaće tu još jedan tren, i nestaće...nestaće u onoj tankoj liniji između sna i jave, na razmeđi dana i noći. Tu odlaze svi moji snovi, neki odlaze da bi se vratili, neki odlaze i nestaju u sopstvenom ništavilu. On se uvek vraćao... Ovaj put je bilo drugačije...nije otišao...i dalje stoji i gleda u mene. U jednoj iskrici sam nazrela luk i strelu uperenu u mene...ma ne, pa to je amor, onaj svetlucavi dašak vetra...sigurno sam uobrazila...pa zašto bi dođavola on upirao strelu u mene!
Ne znam zašto, nikad mi nije rekao, ali odapeo je strelu, pogodio pravo u srce i više se nije vratio. Od tad ga ne crtam, ne pričam o njemu...više mi ne dolazi u snove, više ga ne želim...strelu još uvek nosim u sebi...
Na crnoj tabli nesrece ja crtam lice srece
NA CRNOJ TABLI NESRECE JA CRTAM LICE SRECE
Svakom, ko je bar jednom stajao u redovima sa zeljom da dodje i red na njega, da vec jednom zavrsi sa tom birokratijom – bar za taj mesec, je dobro poznato ono sivilo lica, gorcina glasova i tezina uzdaha. Uvek i svugde isto crnilo. Pa, dokle tako!? Da li ce ikada drzavne sluzbe biti efikasne, da li ce ljudi ikada stati iza mene kad dodju kasnije,da li cu ikada imati kompletnu dokumentaciju? Poznato vam je ovo, zar ne?
E, pa dragi moji, sve to vise ne mora da izgleda tako! Ja sam nasla resenje za sebe, a sigurna sam da isto mozete i vi, samo ako se malo potrudite. Dok pisem ovaj tekst, ispred mene je jos 50-ak brojeva, odnosno ljudi koji kao i ja zavrsavaju peripetije oko zamene zdravstvene knjizice. Na drugom kraju cekaonice vidim mladica koji se nesvesno smeska citajuci neku knjigu, pored mene cupka devojka sa slusalicama u usima, a na klupi sede deda i baka koji zajednicki resavaju ukrstene reci i smeju se tome kako su nekada mogli to da urade za pet minuta, a sad cak iako ih je dvoje to zahteva malo vise vremena i pomoc resenja sa pretposlednje strane.
Ja sam svoj spas nasla u pisanju i spoznaji da uvek postoji nacin da se na crnoj tabli nesrece nacrta lice srece.
Ideali u naboranoj ruci
Rekla sam ideali, možda su snovi, možda su želje...možda ime nije ni bitno...to su moji ideali, moji snovi, moje želje, moja Kaliopa koja je uvek tu... Uvek je i bila tu, u mojoj ruci, u mojim prstima u mojim mislima...
Govorili su mi da će nestati, da će otići sa prvim naborima, sa prvim žuljevima na dlanovima…Nisam im verovala. Zašto bi otišli?
Rekli su otići će, niko ih nije zadržao…Pregaziće ih stvarnost, nećeš ih želeti… Znala sam i tad da oni ne govore o mojim idealima, mojim snovima, mojim željama…
Nisu otišli, još uvek su tu, onako vedri i lepi, skrivaju se u naborima, odmaraju na dlanovima…